16.06.2017.

Шта би све "сменила" смена проф. др Александра Липковског



Модерна (или "модерна") Србија је веома занимљива.
Карактеришу је бројне искључивости, својствене суштински неразвијеном друштву.
С једне стране, добили смо прву жену председника Владе, али и прву особу хомосексуалне орјентације на тој функцији. Феминисткиње су збуњене - не знају да ли да се радују.
С друге стране, Мирољуб Петровић познат по "под мач, бато!" има на хиљаде посетилаца на својим предавањима (или "предавањима").
У Србији данас или си интелектуалац, или верујеш у Бога.
Или си модеран, или си за Двери.
Или је Косово срце Србије, или нам је срце у ММФ-у.

Нигде средине.
Нигде сусрета на пола пута.
Нигде могућности да у духу праве толеранције и друштвене зрелости, о нечему конструктивно расправљамо и дођемо до компромисних решења.

Ако си тзв. традиционалиста, одмах си и задрт.
Ако си против овакве власти, одмах си Сорошев плаћеник.

Ако ниси ништа од наведеног, или си у различитим ситуацијама од свега по мало, особа си без става.

У таквом друштвеном тренутку, образовање се у Србији копрца већ седамнаест година у напору да постане модерно, а без јасне дефиниције шта то уопште значи. Поларизација се подразумева. С једне стране имате противнике скоро сваког реформистичког потеза, оне који би да све буде "као кад смо ми ишли у школу, јер тада је све било добро". С друге стране су они који сваку новотарију оберучке дочекају, јер чим је ново биће да је модерно, а чим је модерно не доводи се у питање.

Да ли смо и колико модерни - не знам.
Мудри свакако нисмо.

Просветни систем трчи већ деценију и по као кокошка без главе, која јурца по дворишту и мисли да је још увек жива, а не зна да је вода у лонцу већ прокључала. Наш просветни систем дефинитивно нема главу, а самим тим ни мозак, јер нема о чему да размишља. Реформише се (или "реформише") у складу са јачином одређених лоби група у датом тренутку, или тренутном количином новца  у невладином сектору. 

Реформише се у складу са захтевима оног другог срца Србије, које држи српски новчаник. Реформише се у складу са претприступним поглављима ЕУ, у коју вероватно никада нећемо ући, али и у складу са службеним путовањима у иностранство. Наиме, на сваком службеном путовању они који одлучују у наше име виде нешто што је тамо добро и закључе да је нама баш то неопходно.

Због тога је наше образовање налик на химеру, али без лава и змаја. Само је коза остала.
Нема визије, нема државних и националних интереса, нема стратешких циљева у интересу наше и само наше будућности.

Ми, просветни радници, то осећамо на својој кожи која се сваког септембра најежи, јер нам обично тек по почетку школске године стигну нека нова упутства за пут у срећније школство. Просветне власти експериментишу са нама, а ми са ђацима.

Ви, родитељи, то осећате на својој кожи, нарочито ако имате више од једног детета, а међу децом је неколико година разлике. Пети разред од пре пет година није исти као пети разред сада. И ништа вам није јасно.
Није ни нама.

Узгред, не разумем баш најбоље због чега све то трпимо и ви и ми, а нарочито ваша деца, а наши ђаци. Ваљда и не знамо да трпимо, јер су нам објаснили да тако треба и мора.

У времену у коме се реформа спроводи хаотично и заснива пре свега на жељама, а понекад и хировима оних који у том тренутку могу да понуде неки новац, изузетно је важно да постоји снажан корективни фактор. Нема напретка без квалитетне расправе. Хармонија је овде исто што и једноумље, док дисонантни тонови могу бити знак дубоког промишљања. Међутим, како смо навикли на површност и како се послушно дизање руку без расправе подразумева, неопходно је одстранити тај шум у комуникацијском каналу. Пожељно је да се у новинском извештају каже да је нешто једногласно усвојено, да су се сви сложили, да је тамо трава најзеленија, а небо плаво као на брошурама Јеховиних сведока.

У глави властодржаца идеално би било да се нико никада не супротставља и да се сви лепо слажу - са једним човеком. У случају образовања, тај човек би био министар образовања.

Свесни потребе политичара да се уредно петљају у образовање, далеке 1880. године наши преци су основали Главни просветни савет, а први председник био је Јосиф Панчић. Данас имамо Национални просветни савет и председник је проф. др Александар Липковски. Да ли се сећате неког председника између ове двојице? Вероватно не, осим уколико се то из неког разлога није вас лично тицало.

Александар Липковски је за председника НПС изабран 2015. године.
Мимо устаљене праксе, изабран је иако није био на листи Министарства просвете. Тачније, изабран је упркос Министарству. Да чудо буде веће, није био припадник владајуће коалиције, већ члан Политичког савета Двери.

Са избором новог председника кренули су и они дисонантни тонови.
Оспоравао је многе потезе Министарства, био је против многих одлука, неретко веома оштро критиковао. Последња критика се односи на предлоге нових закона о образовању, нарочито кровног закона - ЗОСОВ-а.

Министарство је Народној скупштини доставило захтев за смену Липковског, уз образложење да НПС није на време донео неке важне одлуке. То је, иначе, оно исто Министарство које уредно касни са свим прописима и препорукама, углавном остаје недоречено када их проследи школама и ретко пружа одговор када просветни радници питају како да нешто протумаче или реализују у својим школама. Оно исто Министарство које се не потруди да погледа Образовни пакет за учење о теми сексуалног насиља над децом пре него што га одобри, или се не сети да било кога смени због акредитације лоших уџбеника препуних грешака и сумњивог садржаја.

На оптужбе Министарства, Липковски одговара да оно још увек није обезбедило услове за рад Националног просветног савета, као што су правник, секретар и технички услови, и сматра да се овде ради о личној освети министра због оспоавања његових потеза.

Председник Одбора за образовање, Муамер Зукорлић, каже... Коме је још битно шта он каже.

Уколико посланици усвоје овај предлог министра Шарчевића и заиста смене проф. др Александра Липковског, а при том и изгласају нови Закон о основама система образовања и васпитања којим се НПС потпуно маргинализује и сва власт ставља у руке министра, не пише нам се добро. Последица таквих одлука било би ново, лепо, блиставо лице српске просвете, под тешком сценском шминком. Створио би се привид сагласја, стигли бисмо до оних дивних једногласних одлука, пљуштале би салве похвала раду Министарства и министра, а образовање би још наглашеније постало полигон за играрије свих који би да се играју нашим школама и нашим ђацима. Срљали бисмо у прогрес!

Тек тада би све напредне (или "напредне") идеје могле да се без проблема спроводе, јер не би имао ко да реагује. Постали бисмо модернији од свих модерних држава. Били бисмо лидери у непромишљеним реформама. Изгубио би се и последњи тег на тасу ваге која треба да мери колико је мудро нешто наметати образовању.

Ако обратимо пажњу на тренд којим се наше школство унапређује и последице које иза тих реформистичких потеза остају, јасно је да ће се образовање даље уназађивати, паралелно са модернизацијом, о апсурда!

Да ли лични интереси оправдано критикованих просветних власти смеју бити изнад општих интереса? Да ли је цео смисао данашње државе да на свим нивоима и свим функцијама буду послушне марионете, а да се слободна критичка мисао потпуно протера и искорени? Зар је мало то што на стотине локалних јавних предузећа и установа воде приучени, нестручни носиоци диплома купљених преко ноћи?

Изгледа да је на сва питања одговор потврдан.

На крају, нисам се сваки пут слагала са мишљењем председника НПС-а, Липковског, мада чешће јесам него што нисам. Ипак, сматрам обавезом сваког наставника да брани никада потребнију могућност да се чује и другачије мишљење и потребу да постоји бар неки коректив овим, пре свега подобним људима, који немају озбиљну визију, немају способност да одреде приоритете, нити храброст да одбију оно што образовању иде на штету, од кога год наредба долазила.

Сменом Липковског смениће се право на критику лоших потеза са далекосежним последицама.
Озбиљног еснафског удружења у просвети нема, синдикати су недовољно јаки и сложни, интелектуалци одавно имају нека преча посла. Уколико дозволимо да нико не контролише политички постављене фигуре које политички одговарају вођи Србије, остаје нам још да затражимо да се штампају дневници са већ уписаним петицама и да децу само причувамо, јер од образовања ускоро неће остати ништа.


15.06.2017.

Министре, ако сте се вратили из лова...


Док се министар бави спречавањем преписивања, заборавља на то да су баш прописи ресорног министарства одговорни за ученички став ка хватању кривина. 


Министар је напокон престао да прича о униформама.
Обукао је ловачко одело и отишао у лов на вештице.
Да ли ће их после потапати у воду или палити на ломачи - видећемо.
Искуство нам говори да се неће десити ама баш ништа, осим новинских наслова.




Док се министар бави спречавањем преписивања, заборавља на то да су баш прописи ресорног министарства одговорни за ученички став ка хватању кривина. Опет сте пропустили да у правилницима о оцењивању јасно нагласите да разлог поправљања оцене на одељењском већу НЕ СМЕ бити општи успех. Избацивање категорије "општи успех", као потпуно непотребне док постоји просечна оцена, билo би већ претерано револуционарно.

И даље се тетоше најлошији ученици, док се најбољима систем бави на нивоу појединачног ентузијазма наставника. И даље је списак ученичких права пет пута дужи од списка обавеза. И даље много тога може, а не мора. Штите се насилници, а не жртве; нерадници, а не марљиви ђаци. Академска честитост већ годинама не може да дође на дневни ред Скупштине. Преписују министри, а неће ђаци?!

На сваком кораку држава поручује ђацима да је знање неважно, успех још мање. Најбољи нам и даље одлазе јер овде немају шта да траже. Министар би, на све то, да ђаци озбиљно схвате образовање и поштен рад. Па како? Министарство није у стању да испрати реализацију тако једноставне одлуке као што је она да се завршетак основне школе не слави по кафанама, а хоће да се бави озбиљним питањима честитости! Већ годинама не успевате да организујете полагање за лиценцу директора, а треба да вас схватимо озбиљно.

И даље се окоштале структуре Министарства згражавају над функционалном неписменошћу ђака, а никако да се досете да не ваља наставни план и програм. Никако да се досете да уместо невладиних организација позову колеге из учионица и понуде њима хонорар да направе школу ваљаном.

Што је најгоре, не да се не штеди, него се паре расипају, али не тамо где треба, него тамо где се нареди.

Уместо ловом на вештице, боље би вам било да се потрудите око оснивања наставничких факултета и мотивацијом најбољих да баш њих упишу. Овако, стварно не знам чему се надате. Након што су општинске канцеларије пренатрпали као возове у Бангладешу, сада странке намирују заслужне чланове радним местима по школама и школским одборима, а ви бисте да школе ваљају.

Марице вам возе тестове у школе!
Тестови под полицијском пратњом?!

Све су погрешне одлуке ваше, а сва кривица и одговорност наша.
Не бива.

Зато, кад се вратите из лова, са трофејима или без њих, пређите мало и на образовање, али онако - озбиљно.
Урушено је и хаотично.
Не зна се ред.
Не ваља.

П.С. Приметите да плату нисам ни поменула. Не ваља образовање у Србији.

23.05.2017.

Домовино, шта да кажем матурантима?



Испраћам још једну генерацију.
Дивни млади људи, прилично сазрели од дана када су први пут крочили у моју школу, управо спремају матурске и пријемне испите. Спремају се и за матурско вече, мада са мање еуфорије од претходних генерација.

Недавно су ме две ученице питале за савет шта да упишу. Питају девојке шта би могло да буде перспективно. Знају колико ће родитељима бити тешко да их школују, не желе да дођу до дипломе тек да би је имале, већ да би сутра могле и да се запосле и осамостале. Обе су вредне, паметне и трезвене. Једини исправан одговор који сам могла да им дам био је - упишите СНС. Нисам им то рекла, али сам видела да је то њима већ јасно.

Ових дана се растајемо.
Иду на наставу још недељу дана.
Треба да их испратимо у свет одраслих лепим и мудрим речима, жељама и понеким саветом. Треба да их охрабримо да одлучно иду ка свом циљу, да се школују, да једног дана марљивим и поштеним радом хране своје породице и допринесу развоју овог друштва.

Или треба да им кажемо нешто друго?

Треба да им кажемо да је небитно то што није неки студент генерације постао директор Коридора, него Бабић.

Треба да им кажемо да је небитно то што Безбедоносно-информативну агенцију неће водити највећи стручњак за безбедност, него керамичар Гашић.

Требало би и да их убедимо у неважност чињенице да нам државу води Мегатренд кадар, да долази време када ће прави доктори наука крити своје академско звање јер ће то "др" испред имена постати предмет вица.

Треба да их убедим да то што тренутно гледају у свом граду није важно. Неважно је што до јуче полуписмени локални никоговићи преко ноћи постадоше мастери неког чудног менаџмента са још чуднијих факултета и високих школа, за које нико жив није чуо, па заседоше у директорске фотеље по јавним предузећима и установама.

Или да им можда кажем да ће радити у страним фирмама за српски минималац и да са две такве плате неће моћи да се скуће и оснују породицу? Да им напоменем да сутра неће имати ко да лечи ни њих, ни њихову децу, јер ће сви лекари отићи у Немачку?

Да их на време обавестим да ће ова земља ићи низбрдо и само низбрдо, јер је воде најнеукији кадрови "у новијој историји Србије", јер нам је земља већ продата, јер ће пољопривредом моћи да се баве само ако им је Арапин послодавац, јер ће им ММФ држати будућност у шаци?

Да их информишем о томе да ће им, уколико се буду бавили приватним бизнисом, инспекција затварати локале због најмање неправилности и да се не угледају на кинеске радње у којима се фискални рачун не издаје НИКАДА, јер Кина је наш највећи историјски пријатељ, а пријатељима се у касу не гледа?

Или да их упутим на информативне емисије националних телевизија и свакодневне конференције за новинаре оне химере, што нит је лав, нит је змај, нит је коза, него је и премијер и председник? Тамо им је једино будућност светла, и добро нам је, ево, само што није.

Док се данашња генерација матураната школовала, држава је на њима вежбала све несувисле идеје о реформи образовања. Прошли су кроз све хирове и експерименте. На факултетима ће их сачекати наставак те праксе. Наћи ће се у такозваном болоњском систему, који поред болоњског студирања није прошао. Сачекаће их задрти професори који одавно не објављују радове, али редовно захтевају да се њихови уџбеници купе. Сачекаће их застарели програми, породичне катедре и бескрајно дуга листа трошкова, чак и ако буду на буџетском финансирању. Сачекаће их "истраживачки радови" у којима ће сваки студент добити по поглавље књижурине на страном језику, да га преведу о свом трошку, проуче, сажваћу и професору доставе презентацију. То ће им се звати семинарски рад, а професор ће сакупити те радове и објавити свој.

Сачекаће их велико разочарање уколико им очекивања буду нормална. Не велика, само нормална.

А матуранти, премда свесни света око себе, у очима и даље имају наду.
Види се страх од неизвесности, види се бреме које смо им ми натоварили на леђа, види се да схватају у каквој држави живе, али види се и та нада у трунчицу светлости на крају пута.

Зато је једино што могу да им пожелим да не остану без наде.
Ми смо сваку прилику за нормалан живот упропастили.
Нека моји матуранти такву прилику створе, зграбе је и не дозволе да им је ико упропасти.
То је једино што могу да им пожелим.
Једино.

Нико нема права да им одузме ту наду, чак и ако нам је јасно шта ће са њом бити.
Да ли је на крају тунела светло, или на њих јури брзи воз, откриће већ сами.

Путујте, драга децо, будите здрави и научите како да будете срећни упркос отаџбини која вам не пружа ништа, али ће од вас тражити све.



01.05.2017.

Неподношљива лакоћа постојања пролетаријата



Први мај је међународни празник рада, тако да га ни Србија никако не може избећи, како год рачунала време. Уколико слику о животу стварате гледајући телевизију, празник рада у ствари служи да се лакше преброди период између Ускрса и Ђурђевдана - таман на време је стигао повод за још мало прасића и јагњића на ражњу, или бар за роштиљ. Прилози о препуним излетиштима, необезбеђеној ватри усред шуме, гајбама пива, припитим излетницима од раног јутра, тј. уранка, преплавили су телевизијски програм. Дају изјаве новинарима, блажено срећни, раднички солидарни у окретању ражња.




За то време, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања упорно позива послодавце да исплате радницима празничне дневнице уколико данас раде. Иначе, у Србији никада ниједан послодавац није кривично одговарао због неисплаћивања зарада запосленима (не празничних, него оних редовних). 

Према неким подацима преко 300 000 запослених у Србији не прима плату на време, а кашњење се негде мери и годинама. Други извори тврде да око 70% запослених  у Србији плату не прима на време.

08.04.2017.

Не називајте нам децу хулиганима!

Декани и професори су подржали својим потписом оно против чега су њихови студенти устали. 
Има ли веће срамоте за високошколско образовање? Има. 




Већа је срамота то што су катедре и департмане претворили у мала породична предузећа. Наравно да ће подржати власт и задржати предузећа. Потврђују валидност плагираних доктората политичарима. Да то не раде, можда би се неко досетио да их пита колико су им пута научни радови цитирани у светској стручној јавности. Наравно да је лакше да Мали и Стефановић буду регуларни доктори наука. Уместо да постављају своја предавања на интернету, студент не може да добије потпис ако не купи књигу свог професора. Па, наравно да је важно да подрже власт и задрже златну коку, јер им је до новчаника стало, а не до студената, науке и часног професорског звања. Трошкови студирања, чак и за оне који су на буџету, све су већи, док су нечији новчаници све дебљи. Па, наравно да ће професори подржати власт, јер власт одржава њихово благостање. Студенти су небитни.

Када њихови студенти буду дипломирали, и то тек након што свако на свом факултету успе да "савлада" оног једног код кога мора прво шест пута да се падне, посао ће наћи само ако се угледају на своје професоре, па и они подрже власт. Диплома и индекс су ништавни наспрам чланске карте.

Они којима образ не дозволи да се понизе и пљуну на своје образовање, изљубиће родитеље и пријатеље, спаковати кофере и отићи у неку земљу која није ништа нарочито наспрам Србије. Ваздух, земља, небо, градови, села, људи. Једино по чему се од Србије разликује јесте то што се зна ред. Поштују се закони. Криминалци су у затвору. Прво се запошљавају најбољи. Корупција је кажњива. Нико није изнад закона.

06.04.2017.

Ко пре првачићу, њему првачић




Овај текст пишем у знак подршке свим дивним учитељицама и учитељима који свој посао раде предано, уз много љубави, често далеко изнад граница на које их професија обавезује. Пишем га и у знак осуде оних који свој нерад камуфлирају шлихтањем директорима, док своје место не чувају добрим резултатима рада, већ подметањем ноге онима који раде боље од њих. И као апел родитељима будућих првака да, ако већ бирају код кога ће им деца ићи, покушају да добију информације од родитеља садашњих ђака и ни од кога другог.

И на крају, пишем  га и као опомену директорима који муљају, понашају се као да су газде Јуре, а не директори школа, који се не баве својим послом, али су успешни у бављењу најнижим, и по просвету понижавајућим и сумњивим радњама. Боље би им било да воде рачуна о квалитету наставе и да им једино то буде свето.


05.04.2017.

Кажњени учитељи што нису видели невидљиве ђаке




Ако нисте знали, у првом разреду основне школе нема оцењивања, што значи да нема ни јединица, ни понављања, ни разредних испита. Сви који су ишли у први разред, ићи ће и у други. То се зове превођење у други разред.

Ништа необично. Постоје земље у којима нема класичног оцењивања до четвртог, или чак шестог разреда основне школе. То не значи да се не прати напредак ђака, већ само да нема класичног оцењивања и чувеног општег успеха, због којег се код нас штимују оцене кроз читаво школовање.

Као напредна земља, ми смо отишли корак даље. Ми не само да преводимо у други разред све ђаке који су ишли у први већ се, по најновијој памети, очекује да у други разред преведемо и оне који уопште нису ишли у први, већ су се само уписали у школу.


01.04.2017.

Некада је и коментар министра глупирање

Ученица осмог разреда једне основне школе из околине Крупња, почетком марта била је жртва поступка ученика исте школе, који се не може подвести под дечји несташлук, чак ни неслану шалу.



Четири ученика њеног одељења су у ветеринарској апотеци купила препарат велемизол, који се у ветеринарској медицини користи код крупне стоке за избацивање паразита. Садржај купљене кесице се раствара у 50 литара воде и даје животињама које могу бити тешке и читаву тону. Ти су ученици затим препарат сипали у флашицу воде ове несрећне девојчице, која има, по речима њених родитеља, мање од 50 килограма. Велика је срећа да је девојчица осетила да нешто није у реду са водом и испљунула гутљај који је узела.

21.03.2017.

Можда је време да наставник постане професионалац



Шта ми сами подразумевамо под професионалношћу?

Вероватно сличне ствари - добро познавање дисциплине коју предајемо, методичка и дидактичка знања, познавање педагогије и психологије, извршавање радних обавеза. Можда и одговарајуће понашање, одевање, писменост, примерену комуникацију, сарадњу са колегама и родитељима, тимски рад, одговорност.

Тачно је да нас све од наведеног чини професионалцима.

Међутим, постоји једна изузетно важна област у којој се, на своју штету, не понашамо професионално. Толико смо је несвесни, да своје непрофесионално понашање приписујемо људскости, солидарности, чињеници да радимо с децом и да нас то обавезује на другачији приступ од онога који има неко ко ради с папирима или машинама. И сама сам се небројено пута позвала на те аргументе када сам се због нечега данима нервирала или туговала, а да то уопште није било у "опису мог посла".

16.03.2017.

Да ли је наставник у Србији глинени голуб?




Данас у аранђеловачким школама није одржан први час, у знак протеста због инцидента који се пре неколико дана догодио у једној основној школи. Наш колега је физички нападнут, уз дављење и претње смрћу. Напао га је родитељ једне ученице. Помислио би човек да се наставник ко зна како и колико огрешио о дете, а он је само поступио по правилима - након што је неколико пута опоменуо ученицу да не користи мобилни телефон на часу, одузео јој је телефон и рекао да га родитељи могу преузети код одељењског старешине.